Apetit, sitost i gojaznost: ovi hormoni upravljaju našim željama za hranom

Poremećeni nivo hormona leptina i grelina može da bude uzrok gojaznosti!

Apetit, sitost i gojaznost: ovi hormoni upravljaju našim željama za hranom Foto: Profimedia

Gojaznost je, prema statističkim podacima, ozbiljan problem savremenog čoveka, odnosno društva, jer iz njega proističu ozbiljna oboljenja i velika opasnost po zdravlje.

PROČITAJTE JOŠ: Kad estrogen i progesteron ne funkcionišu dobro: 16 znakova koji ukazuju na poremećaj hormona

Posebno je alarmantna gojaznost kod dece, a najzastupljenija je u urbanim sredinama.

Neumerena i neizbalansirana ishrana, previše brze hrane i nedostatak fizičke aktivnosti, glavni su uzroci prekomerne telesne težine. Međutim, telo luči i određene hormone, “odgovorne” za sitost i apetit, a njihov poremećeni nivo takođe može da bude uzrok gojaznosti.

Zašto do nje dolazi, objašnjava specijalista za ishranu prof. dr Jagoda Jorga sa Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Višak kilograma i gojaznost predstavljaju hroničnu bolest koja nastaje zbog uvećanja masnog tkiva. To masno tkivo remeti lučenje hormona i nekih drugih biološki aktivnih supstanci. Ključni hormon, ali ne i jedini koji luči masno tkivo, jeste leptin, odgovoran za smanjenje apetita.

Zahvaljujući tom otkriću pre 17 godina, masno tkivo je, zapravo, postalo endokrina žlezda. Svaka njegova masna ćelija luči između petnaest i dvadeset supstanci, poznatih kao adipocitokini, a one utiču na krvni pritisak, nivo šećera, ali i na neke druge procese bitne za normalno funkcionisanje organizma.

Da li adipocitokini utiču i na hormon leptin?

- Da, menjaju njegovu funkciju. Leptin, prirodni hormon koji stvaraju masne ćelije, suzbija apetit, ali kod negojaznih osoba. Otkako je otkriven, naučnici pokušavaju da ga upotrebe za lečenje gojaznosti, jer deluje na specifične centre u mozgu koji stvaraju ili blokiraju potrebu za hranom.

U "komunikaciji" sa mozgom leptin šalje poruku da ima dovoljno masti, a kada se uveća masno tkivo raste i nivo ovog hormona. To je zato što leptin kontroliše skladištenje masnih naslaga, a kako ga ćelije odgovorne za skladištenje masti i stvaraju, ima ga više kod gojaznih osoba nego kod onih sa normalnom telesnom težinom.

Šta leptin još radi?

Leptin šalje signale u žlezde sa unutrašnjim lučenjem da povećaju metabolizam za potrošnju suvišnih naslaga. Zapravo, pomaže mozgu da napravi ravnotežu između unosa i potrošnje hrane. Međutim, u ovom delu tog procesa dešava se nešto nepredviđeno, jer leptin ne postiže očekivani efekat kod gojaznih osoba. Iako ga ima u zavidnim količinama, on nije u stanju da obuzda apetit osobe koja žudi za hranom.

Posle niskokaloričnih dijeta nivo leptina u krvi opada, a kako se smanji njegova koncentracija, tako se pojačava apetit i usporava metabolizam. Ovo je, ujedno, i objašnjenje zašto osobe koje su držale dijete, posebno one “urgentne” i radikalne, vrlo brzo nadoknade izgubljene kilograme. Smanjenje nivoa leptina u krvi pomaže da osoba odoli izazovu hrane.

Posle gubitka telesne težine metabolizam postaje mnogo efikasniji, a organizmu je potrebno manje kalorija za funkcionisanje. Međutim, posle drastičnih dijeta mozak postaje osetljiviji na određenu hranu, a određene regije koje nam “govore” šta ne treba da jedemo postaju manje aktivne i nisu u stanju da kontrolišu pojačani apetit.

 Ima li leptin još neku funkciju?

Leptin ima uticaj na hormone koji utiču na insulin, hormone štitaste žlezde, kao i na lučenje polnih hormona. Može da utiče na poremećaj ciklusa i neplodnost, što je karakteristično za gojazne osobe. Problem nastaje tako što se leptin luči, ali zbog viška kilograma dolazi do leptinske rezistencije, odnosno njegove neaktivnosti. Leptinska rezistencija kod gojaznih prepoznaje se i po tome što, iako je leptin “glavni dirigent” regulisanja apetita i sitosti, kod njih ne smanjuje apetit.

U čemu se razlikuje uloga leptina kod gojaznih i onih koji to nisu?

Istraživanja pokazuju da čak 75 odsto bele populacije ima sklonost ka gojaznosti, ali ona ne mora da se ispolji kod svih. Ukoliko leptin pravilno prosleđuje informacije mozgu o tome koliko u organizmu ima masti, suvišni kilogrami neće se gomilati, jer neće biti pojačane potrebe za kaloričnom hranom.

Kod negojaznih ljudi funkcija leptina je očuvana, oni nemaju pojačanu želju za određenom hranom niti preteruju sa količinom. Za razliku od njih, većina gojaznih je neumerena pošto je delovanje leptina narušeno, pa njihov mozak ne dobija na vreme informaciju da su siti.

Postoji li hormon koji povećava apetit, odnosno hormon gladi?

Da, postoji hormon koji mozgu prenosi osećaj gladi i praktično diktira koliko hrane ćemo jesti, u zavisnosti od telesne građe i životnih navika. To je grelin, hormon gladi ili apetita, koji još treba da se istražuje. On se luči u ćelijama želuca, pa se zbog toga osobama sa pojačanim apetitom predlaže smanjenje želuca operativnim putem.

Jedino tako, smatraju stručnjaci, “glad za hranom” može da se kontroliše. Međutim, postavlja se pitanje da li je ovo rešenje u potpunosti ispravno, s obzirom na to da je grelin pronađen i u ćelijama epitela creva, kao i u različitim delovima mozga i hipotalamusa.

Da li se grelin kod svih osoba ponaša isto?

Dok smo gladni nivo grelina izuzetno je visok. Kao takav on stimuliše ćelije mozga da pošalju signal da treba da jedemo. U normalnim okolnostima nivo grelina za vreme obedovanja drastično pada. Međutim, to pravilo ne važi za sve. Kod gojaznih osoba ovaj hormon smatra se defektnim jer njegov nivo ne opada dovoljno da bi doneo osećaj sitosti. Ali, zato se pokazalo da operacija želuca može da normalizuje aktivnosti grelina.

Šta se dešava sa grelinom kod osoba koje su na dijeti?

Kod njih grelin do tog stepena “podivlja” da takva osoba ne može da izdrži glad. Zato je vrlo važno da se količina masnog tkiva svede u granice normale, da bi i lučenje leptina, grelina, ali i drugih važnih supstanci, takođe, bilo u granicama normale.

Međutim, ljudi greše kada misle da to mogu da urade brzopotezno. Jedina istina je da redukcija težine traje onoliko dugo koliko je dugo osoba bila debela. O ovome bi svi sa prekomernom telesnom težinom trebalo da povedu računa, jer hormoni o kojima govorimo nisu odgovorni samo za sitost i glad, već i za metabolizam i održavanje energetske ravnoteže organizma.

PROČITAJTE JOŠ: Jednodnevni jelovnik za zdraviju štitnu žlezdu: 3 obroka za bolji hormonalni balans

Način na koji su raspoređene masne naslage ima veliki uticaj na zdravlje. Na primer, masne naslage na stomaku nose povećan rizik za oboljenja srca, moždanog udara i nekih formi artritisa. Na raspored masnoća u telu veliki uticaj imaju pojedini hormoni. Smanjena količina ženskog hormona, estrogena, koji luče jajnici, u menopauzi dovodi do skladištenja masnoća na stomaku i naglog dobijanja suvišnih kilograma.

Kod gojaznih osoba i inače nivo hormona podstiče taloženje masnih naslaga. Prejedanje i manjak aktivnosti tokom vremena dodatno blokiraju procese kojima se reguliše apetit, distribucija i raspored masnih naslaga, pa je osoba sve više sklona gojenju.

Tekst: Z.O.Joksović

Izvor: Novosti




Prenošenje originalnog sadržaja potpisanog sa Lepa & Srećna dozvoljeno je isključivo uz linkovanje na taj tekst!

bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
instagram
Artikal Instagram za ceo sajt