OVO SU PRVI ZNACI PSIHOZE: da li psihotični poremećaji mogu da se izleče i kako

Mentalno zdravlje je decenijama, pa možda i vekovima bilo tabu tema. Ljude je bilo sramota da priznaju da neko njima blizak pati od psihičkih bolesti, a situacija je, nažalost, i danas neretko ista.

Kako prepoznati znakove psihoze kod osobe?

Psihotični poremećaj se odnosi na poremećaj mišljenja, emocija i ponašanja. Najprepoznatljiviji znak psihotičnog poremećaja jesu halucinacije i sumanute ideje.

Halucinacije se mogu javiti u svim čulima, ali su najčešće čulne tj. audtivne halucinacije. Bitno je naglasiti da osoba halucinacije doživljava kao stvarne. Glasovi komentarišu događaje, ponašanje pacijenta i ljudi iz njegovog okruženja, kritikuju, naređuju šta pacijent da uradi... Pored ovih neprijatnih, naredbodavnih glasova, halucinacije ređe mogu da budu prijatnog sadržaja.

mentalno-zdravlje-psihijatri-otrkivaju-prve-znakove-psihoze_1

Sumanute ideje (deluzije) su ubeđenja koja nemaju osnova u realnosti. To mogu da budu ideje odnosa (događaji u okolini se odnose na pacijenta), proganjanja (prate ga, muče...), uticaja (neko upravlja njihovim mislima, osećanjima, ponašanjem)... Odnosno osoba na primer ima doživljaj da je prate, prisluškuju, da neko vrši eksperiment nad njom, da joj je ugrađen čip, da joj čitaju misli ili ona može da čita misli, komunicira sa vanzemaljcima, bogom...

Pored halucinacija i deluzija, pozitivne simptome čini i dezorganziovano ponašanje. Odnosno ponašanje i govor su nesvrsishodni, netipični za pacijenta. Govor može biti nepovezan, teško razumljiv, ali može biti i jako usporen i isprekidan.

Ove pozitivne simptome porodica, pa i pacijent lako prepoznaju, dok je mnogo teže prepoznati negativne simptome. Porodica najčešće navodi da se pacijent ne druži, da govori monotono, kratkim rečenicama, da nema promene izraza lica tokom govora, takođe često opisuju i da pacijent slabo ili uopšte ne održava higijenu (ili je obavlja na neuobičajenim mestima u stanu), da nema koncentraciju za učenje, posao... Svako povlačenje, osamljivanje, gubitak interesovanja, prekid socijalnih komunikacija treba na vreme prepoznati, kako bi se potražila pomoć psihijatra, koji će na osnovu svog znanja i iskustva proceniti da li je u pitanju psihotični poremećaj.

Da li psihoza može da se izleči i kako?

Zahvaljujući napretku u medicni, kvalitet života je značajno pomeren ka boljem. Kao i druge hronične bolesti u medicini (na primer šećerna bolest, hipertenzija...), tako se i psihotični poremećaj leči lekovima tj. antipsihoticima.

Porodica i pacijenti se uče da budu strpljivi, jer je ponekad potrebno više nedelja, pa i meseci, da bi se primetilo kliničko poboljšanje i povlačenje simtpoma. Takođe uče da prepoznaju koliko im koristi donosi redovno uzimanje terapije, da je upravo terapija ta koja im omogućava da se školuju, rade, imaju porodicu, prijatelje... Svako izbegavanje terapije je praćeno intenziviranjem pozitivne i/ili negativne simptomatologije, odnosno nefunkcionalnošću pacijenta u svim sferama života. Treba imati u vidu da pogoršanje zbog neuzimanja lekova zahteva duže lečenje, lečenje većim dozama antipsihotika, kako bi se pacijent vratio na nivo na kome je bio pre prestanka uzimanja lekova, ali takođe postoji i rizik od trajnih oštećenja psihičkih funkcija, odnosno nemogućnost vraćanja pacijenta na prethodni nivo.

Lekovi za lečenje psihotičnog poremećaja su antipsihotici. Mehanizam delovanja antipsihotika je vezivanje i blokiranje dopaminskih, serotoninskih, noradrenalinskih i nekih drugih receptora u mozgu (tj. blokada funkcije tih neurotransmitera). Antipsihotici, kao i mnogi drugi psihofarmatici, treba da deluju nekoliko nedelja da bi ispoljili svoj efekat, iako blokadu receptora postižu trenutno. Antipsihotici postoje u obliku tableta i injekcija, koje imaju trenutno ili produženo dejstvo (tzv. depo preparati). Ako pacijent odbija uzimanje terapije ili često prekida sa uzimanjem antipsihotika, lek izbora je depo preparat koji se daje na 14 ili 30 dana.

Kao i kod drugih hroničnih bolesti u medicini, gde postoje pacijenti koji su loše kontrolisani i koji slabo reaguju na terapiju, tako i u psihijatriji postoji mali broj psihotičnih pacijenata koji su rezistentnti na lečenje.

Za kraj bih samo napomenula, što je posebno tužno i poražavajuće u psihijatriji, je da iako sporadično, postoje još uvek porodice koje kriju i čuvaju svog člana koji ima psihičkih problema, zbog straha od stigmatizacije ili zbog prevelike ljubavi prema njemu, ne shvatajući da su ga upravo takvim svojim stavom lišili mogućnosti da ima normalan život.

Izvor: Stil




bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
instagram
Artikal Instagram za ceo sajt