VOLJENI SRPSKI GLUMAC NENAD JEZDIĆ: verujem prvo u sebe, pa u Boga, u selo i moj narod, verujem u Srbiju

Nenad Jezdić nosi epitet narodnog glumca, a svi se slažu da je jedan od najvoljenijih!

Mi radimo promociju zdravog i pravog piva koje je nastalo isključivo od ječma, vode, hmelja i kvasca. Isto tako rakija mora da bude samo od voća, ne sme da sadrži pojačivače ukusa, zaslađivače, ne dolaze u obzir nikakvi eksperimenti. Dopada mi se i ta postojanost. Prvo moraš da skineš voće, da ga ispasiraš, preradiš, fermentiše, neguješ posebnim sojevima kvasca, enzima, destilišeš, redestilišeš... Svaki ozbiljan proizvod traži ozbiljan trud. Na njemu čovek može strahovito da posrne, tako što će sebe i druge obmanjivati i praviti falš proizvod, a može da ga uznese, da bude dostojan, častan, pravi domaćin i čovek koji drži reč. Ja sam izabrao taj put.

Koliko je rad na selu i u poljoprivredi težak?

- Selo je jako teško, zapušteno, ono traži mnoge ruke, dosta novca, brojne lude usijane glave. Ne znam da li mi to kao narod imamo, ali moja glava usijala se pre 15 godina i još se ne hladi. Iz dana u dan imam osećaj da sam bliži onome što se zove velika destilerija kapaciteta dvesta i više hiljada litara godišnje, dvadeset i više hektara voća...

VOLJENI SRPSKI GLUMAC NENAD JEZDIĆ: verujem prvo u sebe, pa u Boga, u selo i moj narod, verujem u Srbiju

Da li vas je motivisalo još nešto osim iskrene ljubavi prema prirodi?

- Ako pričam o estetici, svi se sećaju one basne o cvrčku i mravu. Strahovito mi je bilo žao cvrčka koji je bio tako lep i razdragan, što je tako lep ton davao prirodi, ali kad je zaduvalo i došlo vreme da ga neko privoli i negde smesti, za njega nigde nije bilo mesta. Na neki način, koliko god mi pojedini ljudi zamerili, sudbina glumaca u Srbiji upravo je sudbina tog cvrčka iz basne. Rešio sam da svojim životom, ako mi Bog da snagu i zdravlje, tu fabulu na sopstvenom primeru promenim. I zašto da ne želim, da budem ispred svog glumačkog korpusa, možda prvi koji će gotov proizvod sa glavom, repom i poreklom negde izvesti. Glumci su maštoviti ljudi, vole život, plahoviti su i impulsivni, a to sve dolazi iz jednog lepog emocionalnog stanja.

Jesu li te emocije upravo ono što vas najviše troši i u fizičkom smislu?

- Sada sam u situaciji kada moram da se privolim protokolima i pravilima surovog tržišta. Desi se da dođe neko da radi, bude ti drag, ti projektuješ svoju budućnost s njim, raduješ se da imaš nekog takvog uz sebe, pa te taj ostavi i ode. I ti kažeš dobro, idemo dalje, posao ne može da trpi. Nekim glumcima desi se da na vreme ne obezbede drva za zimu, a ja se trudim i Bogu molim da ne budem u toj grupi. Zato hoću, ako bi Bog dao, da to postane ozbiljan posao, a može. Vrlo brzo biću u mogućnosti da proizvedem i dva, tri miliona evra bruto. To nije mali novac. Imam ideju da u tom prostoru pokrenem i neki pozorišni sadržaj. To je izvesno i kako koja godina prolazi, sve sam sigurniji da to mesto mora biti oplemenjeno lepim i emotivnim stvarima koje ja i moje kolege negujemo u životu. Prošlog leta upitao me je jedan prijatelj kada ću se smiriti, a ja sam rekao da neću stati dok ne budem ispalio signalnu raketu filharmoničarima i, na primer, Bojanu Suđiću izgovorio: Možete početi, a oni da zasviraju Marš na Drinu. Sad mi se plače, to je taj romantizam koji me nosi, želim da zagrmi ono naše tradicionalno, vojničko, dostojanstveno... Mene radi ta neka priča koja je čista dramaturgija.

Preispitujete li se nekada, jesu li vam ambicije ipak prevelike?

- Nema razloga da mi se snovi ne ostvare, ali narod snuje, a Bog određuje. Nedavno smo se uverili kako je život surov i ne bira. Ne znam gde sam u tom poretku, na tom spisku, ali istinski želim da mi Bog da snagu i vreme da uradim to što hoću. Nadam se da ću javno posvedočiti da se ume, da se može i da glumci nisu samo cvrčci koji prirodi daju neki šar, da njihovo jedino delo nije da nekog razonode. Naprotiv, ta priča mnogo je kompleksnija. U nekom trenutku osetio sam da mi scena i pozorište nisu dovoljan prostor, pa sam zato, da bih ispratio svoju energiju, ušao u selo, oranicu, voćnjak, proizvodnju, pa šta mi Bog da.

Koliko čoveka pomere iznenadne smrti bliskih ljudi i kolega?

- Meni je jako teško da pričam o tome, jer ko sam ja da govorim o Marinku, o njegovom odlasku i telesnoj smrti. Uvek pomislim gde je tu Madžgaljevo dete, roditelji, ljudi koji su više vremena provodili s njim. Mi se jesmo družili i imali otvoreno druženje, sa možda jednom trzavicom... Samo se molim Bogu da je njegovoj duši dobro, da nas posmatra i istinski verujem da je njegov jedini problem ovo vreme koje nas deli do novog susreta. Kad tako ne bih razmišljao, onda bih mogao reći da on više ne postoji. Ne, on postoji i svi oni koji su otišli, i Manda i mnogi drugi, ostaće u nekom lepom sećanju.

Takva dešavanja šokiraju ljude?

- Čoveku je dato ovozemaljsko vreme koje je kao jedno gostovanje. Nikad nećeš otići u goste kod nekoga i zaspati, prespavati, plakati mu ceo život u kući i jadikovati nad sobom. Svi mi imamo probleme, živimo muku... Ako smo ovde gostujući, hajde da budemo dostojni domaćina, a i sebe. Život mora da ide dalje, to je sve floskula, otrcano zvuči. Uvek kad to čujem, pomislim: Da, tamo nekom srećniku, ali stvarno i uistinu život mora da ide dalje.

Šta u budućnosti pripremate kada je reč o glumi?

- I to sam nekako uspeo. U proteklih godinu i po izgurao sam dve premijere, trenutno u JDP-u pripremam novu predstavu Pod žrvnjem u režiji Egona Savina. Sad već imam ljude kojima neke stvari mogu da prepustim, pa je lakše. Glume se ne odričem, sebe se ne odričem, kao ni pozorišta. Mi smo nekako navikli, tačnije socijalizam nas je uljuljkao i postali smo ljudi s jednom dimenzijom koji dobrovoljno odlučuju da 40 godina sede u jednoj stolici i ponavljaju istu radnju. Opredeljuju se da to bude lepota njihovog života, ali ja to ne mogu. Radim dvadeset poslova i lepo mi je.

Tekst: Maja Jovanović

Izvor: Story




bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
instagram
Artikal Instagram za ceo sajt