Autorka pobedničkog filma sa Sandensa Rokšara Ghem Maghami otkriva ekskluzivno za portal Lisa: kako sam snimila dokumentarac Sonita uprkos najstrožijoj cenzuri na svetu (BELDOCS 2016)

Oslobodilačka moć umetnosti - to je ono što pokreće iransku režiserku Rokšaru Gaem Maghami! Ekskluzivno za portal Lisa, ona otkriva kako se iz iranskog društva moćne cenzure probila do jedne od najvažnijih nagrada za dokumentarni film u svetu. Njena "Sonita" osvojila je čak i Sandens...

Promo Beldocs Promo Beldocs

Željno iščekivani film "Sonita" na programu je festivala BELDOCS 2016 u terminu od 20h, 16. maja 2016. godine, a u selekciju prestižne beogradske manifestacije uvršten je čak i pre nego što je dobio slavnu filmsku nagradu: titulu najboljeg dokumentarca proizvedenog van granica SAD, na Sandensu u Juti. 

Sa mladom iranskom režiserkom Rokšarom Ghem Maghami koja je autor ovog "iznenađujućeg spoja hip-hopa, tinejdžerskog bunta i borbe za prava žena pod okriljem ortodoksnog islama" razgovarali smo ne samo o filmu "Sonita", već i o  dečjim brakovima, nejednakosti žena i uslovima pod kojima danas stvara.

PROČITAJTE JOŠ: Majkl Mur i pobednik Sandensa u Beogradu: koja sve ostvarenja dokumentarnog filma dolaze na BELDOCS 2016

Rokšara Ghem Maghami je iranska režiserka rođena u Teheranu. Studirala je režiju i animaciju pri teheranskom Umetničkom univerzitetu. Njeni eseji i istraživanja obuhvataju i knjigu “Animirani dokumentarni film: Novi način izražavanja” koja je objavljena 2009. Do sada je snimila kratke dokumentarne fimove u koje spadaju: „Pigeon Fanciers“; „A Loud Solitude; „Born 20 Minutes Late“ (2010); „Going Up the Stairs“, kao i animirani dokumentarac „Cyanosis“ iz 2007. godine.

Pročitajte koje su to teškoće i prepreke sa kojima se susreću muslimanske žene u želji da ostvare svoje snove i zašto je bitno da podignemo svest o problemu dečjih brakova.

Srbija se nalazi na raskršću između Istoka i Zapada. Da li ste do sada imali prilike da naučite nešto o našoj kulturi i kinematografiji, i kako biste se ukratko predstavili ženama u Srbiji, i čitateljkama Lisa web portala? Ko je Rokšara Ghem Maghami?

Rođena sam u Iranu u vreme rata i Islamske revolucije. Odgajana sam u liberalnoj, obrazovanoj, levičarskoj porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Moji roditelji su izuzetno podržavali odluku da postanem rediteljka dokumentarnih filmova. Bavim se dokumentarnim filmom u zemlji u kojoj je na delu jedna od najstrožijih cenzura na svetu, u kojoj postoji mnogo neispričanih priča, i u kojoj je budžet za stvaranje filmova veoma ograničen i ideološki kontrolisan.

Studirali ste režiju i animaciju u Teheranu. Koje studije devojke u Iranu uglavnom izaberu? Kako ste odlučili da studirate film?

Verovali ili ne, 65 odsto univerzitetskih studenata u Iranu su žene. Većina devojaka s kojima sam išla u srednju školu su studirale inženjerstvo. Iransko društvo je kompleksno, mešavina je modernog i tradicionalnog. Možda će vašoj publici biti interesantno da je prva žena – filmska stvarateljka u Iranu snimila svoj fantastični dokumentarac šezdesetih godina, i za njega dobila nagradu u Lokarnu. U Iranu postoji veliki broj žena koje prave filmove, među njima je i Rakšareh Bani Etemad koja me je veoma inspirala.

Stvarati dokumentarne filmove u Iranu je veoma teško, ali biti žena ne čini stvar mnogo težom, posebno ako imate porodicu koja vas podržava. Čak imate i više šanse da prodrete u konzervativne kuće, gde muškarci ne bi bili u potpunosti dobrodošli zbog svih religijskih i tradicionalnih ograničenja u vezi s prisustvom stranca u kući u muslimanskoj porodici.

Zaljubila sam se u neke intelektualne iranske filmove kada sam imala 16 godina, a onda sam postala zavisna od Tarkovskog, Kišlovskog i takve vrste „intelektualnog” filma. Stekla sam naviku da odlazim sama u bioskop i gledam dosadne filmove po nekoliko puta. Kada je moja mama saznala za ovo, klimnula je je glavom i posavetovala me da nikome ne pričam o tome, jer će ljudi misliti da sam luda. Kada sam upisala studije filma imala sam 21 godinu, i od početka sam znala da bih volela da snimam dokumentarce.

Na festivalu Beldocs u Beogradu predstavljate se filmom „Sonita”. Kojim temama ste se bavili u svojim prethodnim filmovima? Da li postoji zajednička crta koja ih povezuje sa „Sonitom”?

Od šest dokumentaraca koje sam producirala, tri su bila u nezavisnoj produkciji i mogu ih nazvati „svojim filmovima”. To su „Cyanosis”, „Going up the Stairs” i „Sonita”. Sva tri dokumentarna filma su o „autsajderima” i „samosvesnim umetnicima” koji su bez umetničkog obrazovanja. Oni žive u teškim uslovima koji nisu podsticajni za umetnike, ali se uprkos tome bore da stvaraju. Moglo bi se reći da sam se fokusirala na oslobodilačku moć umetnosti.

Kako ste ostvarili prvi kontakt sa devojkom Sonitom, i koji trenutak je bio presudan da odlučite da snimite ovaj film? Da li je to prvenstveno interesantna filmska priča koju ste zamislili, ili ste osetili potrebu da se angažujute i istaknete veliki društveni problem prodaje mladih nevesta?

Upoznala sam Sonitu preko svojih rođaka, socijalnih radnika, koji rade za organizaciju koja joj pomaže. Rođaka me je pozvala da upoznam talentovanu devojku koja piše tekstove i koju bi trebalo povezati sa muzičkim producentima. Nakon prvog susreta nastavile smo da se sastajemo da bih smislila kako joj mogu pomoći, i tada su me iznenadile dve stvari: njena užasna finansijska situacija i nerešeni zakonski problemi, uprkos kojima se nije odrekla svojih snova. Odlučila sam da snimim film kojim ću predstaviti situaciju tinejdžera – ilegalnih emigranata iz Avganistana u Iranu. Razmišljala sam o mračnom filmu o bezizlaznoj situaciji avganistanske devojke koja ne može da dobije papire, i želi da bude reper. Prisilni brak nije bio glavna tema kada sam počela da snimam film. Bila sam fokusirana više na prisilni rad dece i tinejdžera emigranata, ali kada je majka došla da je proda, moj fokus se promenio.

Do koje mere biste rekli da je problem dečjih brakova prepoznat u svetu, i da li planirate da i dalje budete angažovani na ovom polju?

Stvaranje dokumentarnih filmova je moj život, a ne samo posao. Za mene je fluidno koliko i život. Idem za svakom pričom ili karakterom koji me prizove. Ne mislim da treba da se držim određene teme, ili da treba da spasavam svet. U svakom slučaju, moj prethodni dokumentarac, „Going up the Stairs”, bavio se nepismenom starom ženom koju su udali kada je imala 9 godina, koja nije nikada imala prilike da se školuje, i koja je počela da se bavi slikarstvom u pedesetoj godini. Ne znam zašto me takve priče i ljudi privuku. To je magija. Nikada ne pokušavam da ih nađem, već oni pronađu mene. Tako ispadne da sam snimila već dva dokumentarna filma o dečjim brakovima.

Koji su glavni problemi jednakosti žena u Iranu?

Od celog Bliskog Istoka žene u Iranu imaju najvišu stopu obrazovanosti i zaposlenosti. One su vredne i ambiciozne, ali ih zakon tretira kao poluljude. U slučaju razvoda otac automatski dobija starateljstvo nad decom. On je taj koji može da se razvede od žene, dok žena može samo da „pita” muža da se razvede od nje. Žensko nasledstvo je polovina muškog, kao i njihovo životno osigiranje. Tako da, ukoliko vam majka strada u saobraćajnoj nesreći, dobićete polovinu novca koju biste dobili da vam je ubijen otac. Mislim da iranski zakoni moraju da se menjaju.

Sa kakvim izazovima kao rediteljka se susrećete van Irana? Mediji su objavili da niste dobili vizu za Novi Zeland gde je trebalo da učestvujete na festivalu "Documentary Edge". Kako ovo komentarišete?

Kao iranski reditelj koji je internacionalno prisutan, niste nigde dobrodošli. Vaša zemlja sa sumnjom posmatra vaše filmove i kontakte, a druge države vas ne primaju lako zbog svih sumnji kako iranski građanin može prekoračiti vizu ili biti terorista. Često imam teškoće u dobijanju viza.

Kakvi su utisci sa  festivala "Sandens" na kojem ste osvojili nagradu za „Sonitu”?

To je najprestižnija nagrada koju sam mogla da dobijem, slavan trenutak u životu. Nagrade vam pomažu u karijeri i finansiranju budućih projekata, ali ako ih shvatite suviše ozbiljno mogu da utiču destruktivno na kreativne tokove. Uvek se zapitam da li su ti prelepi trofeji sve čemu težim. Šta ako moj naredni film nikada ne dobije nikakvu nagradu? Da li treba da prestanem da radim? Da li život treba da se svede na jurenje za nagradama?

Na kom projektu sada radite? „Sonita” je, prema medisjkim izveštajima, dobila finansijsku podršku iz brojnih zemalja. Da li će nagrade koje dobijate pomoći u prikupljanju novca za naredni film? Koji je vaš najveći san kada je film u pitanju?

Nadam se da će ove nagrade učiniti moj naredni projekat lakšim. Pokušavam da ostanem povezana sa svojom dušom, da se iz srca bavim onim što me se najviše tiče u životu, i da to stavim ispred očekivanja tržišta, iako na kraju znam da treba da pronađem ravnotežu. Moj projekat iz snova je animirani dokumentarac o Iranu osamdesetih. 

TREJLER IZ FILMA "SONITA" POGLEDAJTE NA DNU TEKSTA!

Tekst: Lena Sudar

Izvor: Lisa

 


Inicijalizacija u toku...

Prijavite se ne feed komentara Komentara (0 poslato):

ukupno: | prikazano:

Pošaljite komentar comment

Lepa&Srećna video
Praznična dekoracija: Najlakši način da sami napravite očaravajući božićni venac

Najzabavniji deo godine je počeo! Vreme je da u svoj dom unesete praznični duh i dekorišete ga...
ZADIVITE SVE ZA NOVU GODINU! Napravite predivne ukrase od onoga što ima svaka kuća!

Ide Nova godina i verovatno ste planirali da uskoro izvadite kutije sa ukrasima i njima okitite...
Čokoladna bajka oživljava pred vašim očima! Ovaj slatkiš je pravo remek-delo!

Već na prvi pogled figurice ptičica od čokolade izgledaju fenomenalno. Nema sumnje ni da su...
VAŠE BAŠTE: naš čitalac Vojislav Vasiljević iz Bačke Palanke pretvorio dvorište u rajsku baštu

Predivna bašta Vojislava Vasiljevića iz Bačke Palanke jedna je od najlepših u Srbiji, a evo koje...
Najlepše boje gladiola

Kako se pravilno neguju gladiole: visoko cveće koje krasi najlepša dvorišta u Srbiji -...